Kao i sve, događaj u OŠ ,,Vladislav Ribnikar” me je potpuno razorio. To je bila moja škola, mesto kojeg se sećam kao najbezbrižnijeg u svom detinjstvu. Tih dana sam bio na ulicama Beograda posmatrajući izbezumljene ljude i omladinu koja ne odlaze od škole i koja pokušavaju da razumeju šta se dogodilo iako to nije bilo moguće.
Dan kada su svi srednjiškolci dolazili da odaju počast nastradaloj deci bio je posebno težak. Gde god da se oktenete slika je tužna, tragična. Deca koja se drže zajedno i teše jedni druge bio je trenutak koji sam zabeležo. Veoma je teško u takvim trenucima raditi ovaj posao. Potrebno je zabeležiti trenutak, ali i taj mali zvuk foto-kamere remeti tugu i misli.
Danima, nedeljama i mesecima sam razmišljao o svemu što se dogodilo. Iz tog mog promišljanja i ogromne tuge nastale su i dve pesme posvećene nepravedno nastradaloj deci i čuvaru OŠ ,,Vladislav Ribnikar”. Nadam se da će pesme i fotografija biti deo Memorijalnog centra u školi ,,Vladislav Ribnikar”.
Spomen na devet
Beše četrdeset dana,
naše tmine i naše tame.
Crna je noć i onda kada je najvedriji dan.
Niske crnih bisera nepregledna nit.
Četrdeset je iskri bola sazdano
u taj večni potok uskovitlan roditeljske tuge,
za onih devet prvih koraka,
vaših devet milih pogleda,
za vaših devet osmeha,
devet nedosanjanih snova,
za devet glasova znanja i devet otetih nam nadanja,
za vaših devet toplih zagrljajai naših devet praštanja.
Tih vaših devet mirisnih čuperaka,
što se kroz roditeljske prste,
zauvek u nebo vazneše.
Zagledani u luč voštanica
U tihom jecaju, a velikoj boli,
posmatramo uspenje dušačistih,
blagih, plemenitih,tek sazdanih za velika dela
i ponos roda svoga.
Tih vaših devet mirisnih čuperaka,
što se kroz rodbinske prste,
zauvek u nebo vazneše.
Zagrljeni u večnost hode,
stradalnici ruke jednog
ispisnika bezumnika,
što nam krvavim piromne objašnjive zle nastranosti,
razdvoji srca i duše od tela.
Bojana, Maro, Andrija, Ema, Ana, Katarina,Andriana, Sofija i Angelina
Pamtimo svih devet mirisnih čuperaka,
Što se kroz naše ogrubele prste
Zauvek na nebo vazneše.
Spomen na Dragana
Prvi si pao,
Jer zlo je znalo koga časom da uzme,
kad’ mračnog joj slugu malenog doba
obuze klet.
Krvavi pir nepomenik poče,
ciknu Kosa iz tmine i mraka,
crna ruka jača beše od crvenog plašta
Dragog i milog, našeg div junaka.
Plavo pronicljivo oko sve je znalo,
to ogledalo vrle nam duše,
njenog poštenja i dobrote niz,
što krenu u odbranu svega nam svetog,
naspram gorčine i tmine,
i tugom je opet crno i prazno jače bilo
neg’ ono bistro i plavo,
što je životom vrilo.
Majko i sestrice mile ne tužite sad’
Drago, to veliko ime i taj njegov plašt,
međ’ nebeskim božurimaživeće sad,
sve dok bude makari jednog od nas!